Vreme je za odmor?

Da, leto je i kreću svi svuda da putuju, svi smo se umorili, cele godine čekamo to leto, jer baš tada nema škole i ima manje posla. Ljudi skidaju prašinu sa kofera, pasoši se vade na vidljivo mesto i pretraživanje hotela i divnih mesta kreće. Obično se ljudi organizuju ranije, pa planiraju sve lepo i polako, a šta se desi kad ste malo manje organizovani?

Pa juhu, ta malo neorganizovanija sam ja. Ona koja uvek i sve isplaniram, um čekaj, pa 2 dana pred polazak.. Mislite da je nemoguće? Demantovaću vas odmah!

Tamara, Tijana i ja smo se posle više od pola godine svađe ponovo pomirile i izašle na kafu (ne znam zašto uvek kažem kafa, a ja je prva ne pijem) . One su ovo leto baš  dosta putovale, od Amerike preko Španije, a ja nisam pre ovog sada baš nigde išla. U jednom trenutku nam svima sine jedna sjajna ideja koja glasi nešto poput: “Budva zove moram poći”. Samo smo se nasmejale i mislile ma kakvi nema ništa od toga, treba da krenemo za 3 dana, odmah preškrabaj tu ideju. Mada ja sam od onih koji veruju u nemoguće. Dođemo kući i predložimo mi to našim roditeljima, kad ono za divno čudo, nešto previše lagano oni nas puste. Već 4 godine mi idemo zajedno na more, ali je uvek išla mama od njih sa nama, ali ovaj put smo mislile same da se upustimo u tu avanturu. Ali neće biti to tako lagano kao što smo i mislili. Svake od tih 4 godina mi hoćemo da idemo u Budvu, ali su naši svaki put to vešto izbegli da nas puste i uvek nađu neku durgu lokaciju. Znali smo da će to biti i ovaj put tako, ali smo bile uporne. Prvi put nije dolazlio u obzir da idemo same, jer ipak kao, to je Budva, da je to bilo koja druga lokacija, navodno, pustili bi nas. Ostalo je tad 2 dana do mora, gde smo mi rekli da ipak nećemo ići, jer nismo želele da neko ide sa nama. Sreća nam se osmehnula kada je moj brat Miraš, sa društvom otišao ranije dole, i tad ipak polako počinju da mekšaju za našu ideju, dok nas na kraju nisu pustili. Sjajnih 2 dana a mi nemamo ni smeštaj ni prevoz kao ni predstavu o tome gde idemo jer ni jedna od nas nije nikada tamo bila. Opet ja, kao iskusnija u tim ultra last minute stvarima nadjem karte za Podgoricu, a zajedno smo našli smeštaj. Ništa nije teško kada to toliko jako želite, verujte mi.

I tako krenuli mi na aerodrom i pričaju nama naši kao kako da se ne zadržavamo, bože moj, u free shopu, poznavajući mene, da ne zakasnimo na avion. I tako mi kao sve klimamo glavom, kao sve nam je jasno, a mislimo se u sebi ma kako da ne, da preskočimo radnje, ulazimo mi polako jednu po jednu, Tamara i ja ne gledamo koliko je sati, kad samo od jednom se čuje: “Poslednji poziv Air Serbia za Podgoricu..” Ups… Nastaje totalni haos i Tijana kreće da se dere na nas, mi trčimo na poslednji gejt, kao da je namerno bio poslednji na celom aerodromu. Stižemo nekako, ne znam kako, ulazimo i sedamo. Od tog trenutka kreće najlepsih 10 dana u mom životu. Miraš, Luka, Međed, Igor i Damjan su nas trpeli 10 dana, i nadam se da im nije bilo baš jako teško hah.. Izlazili smo, zezali smo se, nismo spavali uopšte, osim Međeda i Damjana, oni su bili više za spavanja hahaha.. Svaki dan smo bili kod njih u stanu, vraćali se kući u 12h ujutru, i onda na pažu.. I tako iz dana u dan, postajala sam sve umornija, i na kraju insomnija. 3 puna dana nisam spavala, i idalje mi se nije spavalo. Ali je sve bilo vredno tog provoda, tog zezanja i tog društva. Prvo nisam mislila da ćemo baš sad svaki dan biti sa njima, ali sam pogrešila. Tih deset dana sam se samo smejala i bila srećna, nisam razmišljala ni o čemu lošem, i ne možete da verujete koliko mi je prijalo.

Jednu stvar shvatite tako kad ste negde, koju sam ja davno znala jeste da je samo i jednino bitno sa kim si negde, a ne gde si, jer ti mesto neće ulepšati dan, a društvo hoće. Svi su me pitali zašto idem u Budvu od toliko mesta, tamo je ovakvo onakvo, ja sam im samo odgovorila da je Crna Gora moje mesto za odmor, gde mi je stvarno lepo, koliko god to nekom zvučali čudno, ja u Budvu idem i sledeće godine.

Vratile smo se kući žive i zdrave, sa malo posledica od dovoljno spavanja haha, sa sprdnjom koja je skoro uvek bila na naš račun, ali nismo je teško prihvatile haha.. I posebna plej lista za pesme sa mora, to valjda svi imaju haah

Sad sam se na trenutak vratila u nazad i prisetila se o svemu što smo radili, a sad je vreme da se vratim u stvarnost, u moju sobu, da se vratim svakodnevnim obavezama i treninzima…

Očekujte nove videe, snimila sam ih, još samo da ih montiram..

Volim vas sve,

Taša

Samo da naglasim da Tijana nije htela baš da se slika sa nama, ona je imala nešto drugo na umu, oprostićemo joj ovaj put 🙂

DSC_2037 DSC_1950 DSC_1960        DSC_1973 DSC_1977 DSC_2016 DSC_2018

DSC_2015 DSC_2014 DSC_1963 DSC_1969

 

 

 

tasa
No Comments

Post a Comment