Nikad poraz samo lekcija!

Da mi je neko rekao da ću sada da ležim u krevetu nepomična, sa gipsom koji je preko cele noge, rekla bih mu da je lud jer ja imam planove za vikend.. Ali eto, ja sad ležim i vama pišem ovo..

Ja sam osoba koja trenira od svoje 5 godine, i koja ne znam za dan kada mogu da kažem:’ E ajmo do grada nemam trening veceras’. Navikla sam da svako veče svog dana odvojim za trening i ljude koji su sa mnom u timu. Kada trenirate ekipni sport prosto više se ne postavljate kao individualac, nego kao deo jedne zajednice, koja prosto ne može da funkcioniše bez jednog člana. Ceo moj klub se tako postavlja, od najmađih grupa pa do prvog tima, i svako svoju ulogu shvata ozbiljno, i kada me neko pita, kako imate takve rezultate odgovorim im baš kao sada vama.
Igram srednjaka, i volim svoju poziciju. Bila sam igrač koji nije imao povrede u vidu iščašenja, uganuća, preloma i slično. Ali za sve postoji prvi put..
Prosto nisam mogla da verujem, a niti vama da opišem, dozu bola koji je to bio kada sam ja pala i shvatila da mi je ispalo koleno… To zaista ne želim nikome da se desi.
Petkom je uvek nekako slabiji trening, ipak je to petak i svi izlaze, a nekako psihološki je da ste nezadovoljni i da želite i vi da idete napolje, a drugo počinje nam trening u 22h i jos jedan razlog nezadovoljstva i umora. Ovaj petak je bio izuzetak. Ovaj trening sad u petak je bio najbolji trening koji sam ja uradila od kako treniram. Ne znam šta se desilo, ne znam odakle mi onolika snaga da udaram loptu i skačem. Ne znam. Znala sam da to veče će da bude drugačije. I bilo je.
Poslednji poen pa završavamo trenig, poslednji i to baš moj. Skočila sam, udarila, poen. Ali samo sam ja bila na podu. To je toliko bolelo da nisam mogla trenerima da objasnim sta se desilo. Lupala sam rukom o pod iz sve snage… Bol i ljudi oko mene. Najužasniji osećaj na svetu.
Odmah sam do urgentnog otišla i tada sam shvatila da mi stavljalju gips, i da od treninga, kao ni odlaska u Beograd na Leinu žurku,nema ništa.
I sad to znači da sve moram ponovo kad se vratim na teren. Sve. To znači da ne znam kad ću se uopšte vratiti. To mi je najstrašnije od svega. Plakala sam, jer sam sada nemoćna. I morala sam da prihvatim ovu situaciju kakva jeste, jer nerviranjem i histerisanjem se ništa neće promeniti.

Sve što se dešava, dešava se sa razlogom, tako me je mama naučila da posmatram na stvari.
Presrećna sam što imam takvu ekipu kao što je moja, koji su bili sa mnom kada je najteže. Zahvalna sam mojim trenerima Bojanu i Majkiću na podršci, jer bez vas ljudi ništa ne bi bilo isto. I ne brinite vraćam se i pre nego što mislite.

 

Nije mi bila ova tema i priča po planu ali sam želela da je podelim sa vama, jer sam dobila jako puno poruka oko toga šta se deslio, kao i da ohrabrim one koji možda imaju slične probleme trenutno.

 

Hvala vam,
Volim vas,
Taša

 

Photo by: Marija Andrić

img_9089  img_9460

img_9090

img_9204

img_9260

tasa
1 Comment
  • Danijela M
    Reply

    Pre svega ti moram reći da dok sam čitala tvoj post vratila sam se u period kada mi se desilo nešto slično. Takodje treniram odbojku od malena, s tim što sam ja imala problema sa ramenom, tačnije još ih imam. Ali želim ti reći da upravo ta povreda treba još više da te ojača i da nastaviš dalje, jer potpuno te razumem, ja sam plakala dan-noć ali i pored toga podrška koju dobijaš od roditelja i najbližih je najvažnija. Želim ti brz oporavak i što brži povratak na teren jer znam koliko je to bitno sportistima.. Možda se nekad i sretnemo na terenu..

    December 3, 2016 at 4:49 pm

Post a Comment